> Ovo važi za oba pola ali je nekako više prisutno kod muškaraca. Takođe kod nas na Balkanu, prvorođeno žensko dete se tretira kao sin ali i u drugim slučajevima se ženska deca tretiraju kao sinovi tako da i one imaju ove rane.
> Svaka trauma poruzrokuje rane koje ostaju u nama duboko i trebaju da se pravilno adresiraju.
> Svaka rana kreira LAŽNO UVERENJE (čitaj: NIJE ISTINA) koje čuči u nama i čeka da bude aktivirano.
>Svaka rana koja se ne isceli se prenosi dalje sledećim generacijama
Odlike muškarca koji IMA RANE OCA a najverovatnije ni ne zna:
• Stalno se oseća napadnuto (najčešće od svoje partnerke i svojih bližnjih) i ima potrebu da se brani
• Stalno je na nekom oprezu, vaga, kalkuliše
• Spolja čak može delovati jako samouvereno
• Oseća se inferiorno zbog čega se okružuje ljudima koji su daleko ispod njegovog nivoa(mentalnog, emocionalnog, duhovnog), posebno bira takve partnerke
• Ili je uvek ozbiljan ili preterano zabavljač (sve je kao ludo, zabavno, površno – ne voli nikakve ozbilje teme)
• Ima zatvoreno srce i stalno je u modu preživljavanja
Muškarac koji ima RANE OCA ne može emocionalno da zaštiti svoju partnerku jer je suviše zauzet da brani i štiti sebe. On ne čuje šta mu partnerka priča i ne oseća šta joj je potrebno jer njegov odbrambeni mehanizam se uključuje jako lako (rana je aktivna). To je jer se ne oseća sigurno sam sa sobom ma kako samouvereno izgledao spolja. On onda vidi iskrena osećanja, razlike u mišljenjima i zahteve za većom bliskosti svoje partenrke prema njemu kao – PRETNJU. Sve to provocira u njemu odbrambeni mehanizam koji može da se ispolji kao napad na partnerku ili povlačenje iz odnosa.
Mali dečak u njemu koji je bio ZASTRAŠEN od prisustva svoga oca (vrlo čest model oca na Balkanu, otac koji je stašan, strog i ljut) NOSI DO DANAŠNJEG DANA OSEĆAJ INFERIORNOSTI i HRONIČAN OSEĆAJ DA NIJE DOVOLJNO DOBAR. Sa druge strane, ti očevi su radili najbolje što su mogli, želeli su najbolje svojoj deci, to je bio njihov način roditeljstva ali bez obzira to je ostavilo i ostavlja rane.
Kada mu se partnerka obrati na bilo koji način i kada on to shvati kao kritiku (čak i ako to nije) to aktivira u njemu osećaj „nisam dovoljno dobar kao muškarac“ (LAŽNO UVERENJE) i isključuje se i nije sposoban više da primi emocije od partnerke. Nastupa prirodni mehanizam odbrane od tog lošeg osećaja koje kreira to lažno uverenje : taj muškarac onda postaje preterano opsednut sledećim zadatkom ili postignućem u životu jer to je njegov način da prevaziđe taj osećaj da nije dovoljno dobar. Takođe ponašanje koje proističe iz te rane može biti i neverstvo prema partnerki (potreba za osvajanjem i dokazivanjem).
Njegova ljubav prema partnerki je uslovljenja time da mu ona ne aktivira njegove rane što paradoksalno zapravo sprečava njegov rast i razvoj (okruživanje ljudima koji su daleko ispod njegovog nivoa).
Bol od tog osećaja da nije adekvatan je strašan i težak posebno za muškarce. Kroz istoriju, muškarci su umirali ako nisu bili dovoljno dobri u tome što rade. Znači postoje i predačke traume vezane baš za ovu temu koji svaki muškarac treba da prevaziđe.
Ako se muškarac najpre poveže sa tim bolom, tom ranom nastalom od oca a onda to i isceli postaje emocionalno inteligentno biće i oseća će se sigurno sam sa sobom a onda i u bilo čijem prisustvu.
Isceljenje dakle podrazumeva: shvatanje i prepoznavanje rana, suočavanje, demontiranje svih lažnih uverenja, OPRAŠTANJE sebi i svima uključenima.
Onda će moći da se oseća dobro, bezbedno i moći će da zaštiti svoju partnerku emocionalno.
Kada se rana isceli MALI DEČAK u tom muškarcu se vrati u SVOJE PRIRODNO STANJE – STANJE OTVORENOG SRCA.
Ukoliko se osoba ne suoči sa svojim traumama, ostaje duboko nesigurna, uvek se trudi da se dokaže, nesposobna da se emocionalno poveže sa drugima, projektuje svoj sopstveni bol na svoje najbliže, i na taj način predaje dalje te svoje traume svom okruženju, svojim voljenima.
*Ovde veliku ulogu u aktiviranju trauma imaju naše prave srodne duše. Jer da bi se nešto iscelilo mora najpre da se iznese na svetlost dana, da se aktivira za šta najčešće angažujemo naše srodne duše. Prvi i osnovni preduslov je PREPOZNAVANJE SOPSTVENIH RANA/TRAUMA. Ljudi često pobrkaju svoju sudbinu, svoj karakter sa svojim ranama. Kao „ja sam takav, ja sam mnogo pametan i zato sam stalno oprezan, sve pratim, sve gledam, kalkulišem, niko mene neće da prevari“. E to nisi ti, to tvoja TRAUMA URLA IZ TEBE.
Mi često mislimo da prave ljubavi su tako divne i sve je nekako samo lepo i leptirasto, ali ukoliko imaš rane, prave ljubavi deluju jako strašne. Jer samo sa dušama koje su nam najbliže na nivou duše potpisujemo te ugovore. Zašto? Jer prave ljubavi trigeruju naše najdublje rane. Zašto? Da bismo se iscelili.
Prave ljubavi prouzrokuju najdublje isceljene na svim nivoima. Kad si pun rana i desi ti se prava ljubav nastane haos, istovremeno te ta osoba privlači i plaši, istovremeno u tebi budi svakakav miks osećanja i najveće ljubavi i najveće nesigurnosti. Ali to je pravi put. Suočavanje sa svojim ranama nije lako ali je put ka istinskom isceljenju.
~Kada imaš jako puno rana teško je napraviti razliku između toksičnih ljubavi i pravih ljubavi. Kad isceliš rane – sve postaje kristalno jasno.~
>>Extra tip: Prave ljubavi su UNIJA RAZLIČITOSTI. Jer samo ljubav može da pomiri suprotnosti i kreira balans.
